Polka

Bojana Matejić

 

Počevši da pišem o mojim najranijim sećanjima i  fenomenu lične i kulturalne memorije, bila mi je neophodan poseban termin da označim sekundarni, odloženi kvalitet mog srodstva sa vremenom i mestom koje nikada zaista nisam iskusila ili videla, ali koji su dovoljno živopisni tako da ih se sećam. Posredovana tuđim pričama, slikama i ponašanjima među kojima sam odrastala, nikada se te slike nisu sklopile u kompletnu, linearnu priču. Njihova moć da zasene moju ličnu memoriju proizilaze upravo iz slojeva[1], kaže Merian Hrš u njenom pisanju o postmemoriji.

Razmišljajući o tom pojmu pitam se često čije su slike nekog događaja ako se nekom Ja nije desio, već ih to Ja usvaja posredno preko tuđih priča, slika, sećanja, svedočenja, tekstova, usred kojih Ja izranja i postaje?

Rad Polka svedoči ovu nestabilnu granicu u postajanju bliskog Ja i pruža mogući odgovor na dato pitanje.

Događaj o Polki Nedeljković govori o intimnom porodičnom prekidu, o smrti jedne mlade žene, izazvane greškom provincijskog, konzervativnog, patrijahalnog, društvenog poretka tokom pedesetih godina u centralnoj Srbiji: Došla je u Kraljevo i tu je našla posao, upoznala se sa čovekom koga je zavolela, rekla da će se udati za njega. Međutim ona je u tom međuvremenu ostala u drugom stanju. I nije smela da kaže ni ocu ni majci, nikome, jer mi smo patrijahalno vaspitani, u to vreme nije toga bilo…ako ne bude devojka vraća je kod roditelja, jednostavno istera je napolje…Svadba je bila ugovorena, ali saznala je da on u braku, da ima ženu i dvoje dece. I onda je ona izvršila samoubistvo…ode na voz i baci se…[2]

 Veza između identifikacije sa svedočenjem primarne genaracije svedoka o diskontinuitetu manjeg ili većeg inteziteta u porodičnoj hronici i našeg vlastitog osećanja našeg identiteta je, možemo reći, komleksna i nikada dovoljno jasna per se. Tekstovi primarnih svedočenja u slučaju rada  Stefane Savić Polka, koji je okružuju, koje ona posredno usvaja, međutim, unose jadan dodatni nivo teškoće. To su susreti sa drugošću – slikama koji se opiru identifikaciji i normalizaciji porodične traume. Ta temeljna nemogućnost identifikacije, rada transfera, je pak paradoksalno manifestovana rastućom potrebom druge generacije svedoka (potomci onih koji su zaista videli) za identifikacijom, za prevazilaženjem i preovladavanjem porodičnog a samim tim i ličnog diskontinuiteta. Ponavljanjem gubitka smisla, vakantnog mesta u označiteljskom lancu, rad Polka svedoči pokušaj lociranja nepremostivog jaza, mesta „greške“ koja se dogodila u porodičnoj istoriji, kao uzroka niza neuspeha u ispisivanju nepojmljivog.

Način na koji se sećamo i pamtimo obezbeđuje koordinate za konstruisanje našeg ličnog, društvenog, rodnog, kulturalnog identiteta u odnosu na postojeće slike i tekstove koje usvajamo, koji nas oblikuju i govore nam kako da pamtimo našu ličnu prošlost, kako da se ophodimo prema sadašnjosti i kako da se nadamo i očekujemo budućnost. Sećam se, jednom je neko rekao: „Identitet bez pamćenja je prazan, pamćenje bez identiteta je besmisleno“.

[1] Marianne Hirsch, Leo Spitzer, Ghosts of Home. The afterlife of Czernowitz in Jewish Memory, The University of California Press, Berkeley-Losa Angeles-London, 2010, 9.

[2] Audio-zapis autentičnog svedočenja Polkine rođene sestre Jele Zimonjić

Advertisements