Pismo kojeg nema – zato što sam rođena da postojim, a ne da preživim; zato što je život energija ljubavi ili ga nema; zato što je sloboda uslov plemenitog postojanja; zato što je svet surovo mesto, a ja sam sama u svetu; zato što je čin bio samo moj i kazna će biti moja, zato što je čin bio ljubav, zato će trajati u vremenu, a mene više neće biti.
Ljudi su i oni, kojima upravlja nagon opstanka i drugi, koje vodi misao o postojanju.
Kroz sećanje na prošla sećanja, o minulom životu…
Kroz mit o večitom ponavljanju i katarzičnom trošenju…
Kroz empatiju, kao jedini put ka pobedi nad tragikom vremena i mesta…
Kroz magiju prevare dopustivim sredstvima, jezikom ”izmaštanih dokumenata“…
Kroz magiju stvarnosti, duboke i složene istine u zapretenim slojevima, što ih jedan po jedan otkrivamo…

Stefana Savić – jednostavno, nepretenciozno, poetično, lirski, sa iskrenim uživljavanjem i sećanjem na prizore poetskog realizma i intimizma u najsvetlijim uzorima…
Polka – delikatan i složen rad, ostvaren čistim sredstvima, jezikom fotografije i dubokom ljudskom sadržajnošću, koja se ne može naučiti, jer je samo biće umetnosti…

Ljubiša Simović